Kad se kaže suvo voće, može se pomisliti na orahe, lešnike, bademe, ali ovaj put nećemo o njima, nego o grožđicama, suvim smokvama, kajsijama, šljivama, urmama… Pošto je da bi se dobio kilogram, na primer, suvih kajsija, potrebno šest kilograma svežih, jasno je da je količina svih hranljivih sastojaka: belančevina, vlakana, vitamina i mineralnih soli u suvom stanju multiplicirana. To je i razlog što je to hiperkalorična hrana, ali je ipak ne treba izbegavati, posebno zimi, osim u određenim slučajevima. Ne preporučuje se, naime, onima koji žele da smršaju, inače je dobro jesti ga zimi da bismo se obezbedili dodatnom energijom za borbu protiv hladnoće. Pri tom, taj izvor energije vrlo brzo stiže u krvotok, odnosno, brzo deluje, pa se suvo voće posebno preporučije sportistima posle treninga. Kao i uvek, treba biti umeren. Izgleda da su i naši stari znali za pozitivne osobine tog voća, jer običaj njegovog jedenja, naročito oko Božića i Nove godine, datira od davnina. Današnji nutricionisti, međutim, preporučuju da se suvo voće jede tokom cele godine, jer ga više ne treba smatrati luksuzom i bolje je da oni s povišenim holesterolom koriste kao grickalicu nego hranu bogatu mastima. Zahvaljujući tome što je siromašno vodom, suvo voće može dugo da se čuva, pa zaista nema razloga da se jede samo zimi. Voće se, inače, može sušiti prirodno, na suncu, u posebnim “pećima” za te svrhe ili, u kućnim uslovima, u rerni. S obzirom na to da gotovo ne sadrži masti, a bogato je biljnim vlaknima i šećerima, to je prvoklasna namirnica, a najbolje ju je jesti za doručak, kada će pomoći varenje, ili kao zakusku. Uobičajeni način jedenja – posle glavnog obroka – doneće previše kalorija i usporiti varenje....(Dnevnik)
