Dud (Morus) je bio poznat još drevnim narodima Dalekog istoka. U Evropu, pa tako i na Balkan, prenesen je kasnije. Iako po poreklu divlja i samonikla biljka, danas u svetu postoje mnogobrojne vrste. Najpoznatije su beli, crni i crveni dud. Beli se odvajkada gaji, posebno u zemljama proizvodacima svile, jer njegovo lišce služi kao hrana za svilene bube, dok je crni cenjen zbog plodova koji su veoma zdravi za ishranu ljudi i domacih životinja (živine). Ove dve vrste su i najzastupljenije u našim krajevima. Cveta u maju Kod nas je dud prepoznatljiv simbol starinskih dvorišta i vojvodanskih salaša. Sadi se uz puteve i oko vinograda, a postoje i ukrasne vrste namenjene za sadnju u parkovima. Otporan je i dugovecan pa ima primeraka starih i po nekoliko stotina godina. Njegovo drvo koristi se u tokarstvu, stolarstvu i za izradu buradi i bacvi. Stablo duda je visine do dvadeset metara, ispucale kore i okruglaste, široko razgranate krošnje. Listovi su zelene boje, jajastog oblika i nazubljenih ivica (kod belog duda su malo krupniji i nežniji). Cveta u maju, a cvetovi su sitni i okupljeni u male grozdaste cvasti. Plodovi ili dudinje sastoje se od gusto zbijenih bobica (slicnih kupini) vezanih za peteljku. Sazrevaju postepeno, od kraja juna do avgusta. Zreli plodovi crnog duda su tamnoljubicasti, a belog bledožuti. Tad su socni, slatki, meki i najbolji za jelo. Sadrže prirodne šecere (najviše glukozu), vodu, limunsku i jabucnu kiselinu, pektine, sluzi, tanin, smole i vitamine Ce i Be 2. Od minerala najviše ima gvožda, kalcijuma i mangana. Beli dud je sladi jer ima više šecera, a manje organskih kiselina. Caj od listova, vino i rakija od plodova Dud ima mnoga lekovita svojstva. Od osušenih lisnih pupoljaka prave se cajevi protiv gojaznosti i oboljenja srca i krvnih sudova. Osim dudinja, leti se ubiru i listovi, koji se mogu i osušiti na provetrenom i zasenjenom mestu. Koriste se i kao dodatak varivima ili pripremljeni kao caj, pomažu u lecenju šecerne bolesti. Za caj vam je potrebno 100 g svežeg ili suvog lišca, koje cete staviti u manji lonac i preliti litrom prokljucale vode. Zatim poklopite i ostavite da odstoji desetak sati. Procedite i pijte više puta dnevno kao zamenu za vodu. Odvar od kore drveta preporucuje se protiv visokog krvnog pritiska i zatvora, a od nje spravljen prašak služi za posipanje rana jer pospešuje zarastanje. Nedozrele dudinje dobre su za zaustavljanje dijareje, dok one zrele regulišu probavu i ciste organizam, a njihov svež sok podstice mokrenje, znojenje kod visoke telesne temperature, olakšava iskašljavanje i služi za ispiranje kod upale grla i usne šupljine. Sirup, dobijen isparavanjem soka, slican je medu i zadržava sva korisna i lekovita svojstva ploda. Zrele dudinje jedu se sveže, osušene ili preradene u džem, slatko, kompot i žele. Od njih se pravi i vino, kao i rakija dudovaca. Osušene i sitno samlevene, mogu da posluže kao prirodna zamena za šecer pa se takve dodaju raznim testima i slatkišima. Recept za džem Želite li da slast dudinja osetite i onda kad ih nema svežih, "Politikin Magazin" nudi jednostavan recept za pripremu džema. Kilogram opranih dudinja stavite u lonac srednje velicine, dodajte 500 grama šecera i kuvajte dvadesetak minuta na tihoj vatri, uz lagano mešanje. Uklanjajte penu koja se podiže tokom kuvanja. Pri kraju dodajte dve kašike soka od limuna. Ukoliko želite da masa bude gušca dodajte kesicu želea u prahu. Još vruc džem sipajte u staklene tegle, dobro ih zatvorite i okrenite naopako da stoje na poklopcima oko pet minuta. Zatim ih vratite u prvobitan položaj, pustite da se ohlade i stavite na tamno i hladno mesto. (Mondo)
