Žute dunje

Dunja je veoma stara vocka, poreklom iz Persije, Anadolije, a možda i Grcke i s Krima. Stablo naraste do sedam metara i lici na jabukovo, a i list podseca na nju, samo što je ceo na ivicama. Cvet je takode slican jabukinom, ali i kruškinom, svetloružicast je ili beo, a raste pojedinacno. Plod je nepravilnog oblika, ponekad slicniji jabuci, a ponekad kruški, zlatnožut, prekriven dlacicama, izuzetno ugodnog mirisa, zbog cega su ga naše bake cuvale na ormarima da im namiriši spavacu sobu. Smatra se da su one slicnije jabuci socnije i slade. Kora dunje je dosta debela, a “meso” oporo i gorkasto, sa skupljajucim kiselkastim ukusom. Zbog toga mnogi ne vole da je jedu sirove, nego samo skuvane. Sirup od dunja može da se koristi kao dodatak drugim napicima koji se koriste kod proliva, pošto ova vocka steže, ali i za lecenje sluzokože grla, krajnika i drugih disajnih puteva. Odlicna je i za lecenje anemije, a sluz pripremljena od dunjinog semena potopljenog desetak minuta koristi se za lecenje dekubitusa (rana koje nastaju od dugotrajnog ležanja), kao i dizenterije, proliva i gonoreje (u zvanicnoj engleskoj farmakopeji) i ocnih bolesti, ali ima i svojstva slicna lanenom semenu. Inace imaju ukus kao gorki badem.
Plod dunje sadrži takode sluz, koja se, kako smatraju neki prirodnjaci, sastoji od smole i celuloze.
Inace, 100 grama dunja “nosi” 40 kcal, odnosno 165 kJ, pošto se sastoje od 83,1 odsto vode i 8,3 odsto ugljenih hidrata. Sadrže i 33 mikrograma provitamina A (beta-karotina), vitamina B1 i B2 i 13 miligrama vitamina C. Veoma su bogate kalijumom (201 miligram), a siromašne natrijumom (2 mg%), sadrže i 10 mg% kalcijuma, 21,4 mg% fosfora, 8,2 mg% magnezijuma, i 0,6 mg% gvožda. Od mikroelemenata, tu su fluor (6 mikrograma) i bakar (0,13 miligrama u 100 grama). U dunjama ima i 155 miligrama zasicenih masnih kiselina, ali i 175 mg% mononezasicenih i 180 mg% polinezasicenih, što znaci da treba da ih jedu oni koji imaju problema s povišenim holesterolom.