Ljupčac je izdržljiva, do dva metra visoka biljka iz porodice štitarki s trouglasto-romboidnim lišćem koje je na površini tamnozeleno, a na donjoj svetlozeleno i gotovo sjajno. Cvate šticima srednje veličine. Korisni su svi delovi biljke: lišće, seme i koren. Ljupčac ima posebno jak miris koji je teško opisati. Podseća na celer s nijansama mošusa i limuna, dok je ukus prvo slatkast a zatim oštro aromatičan i gorkast. Biljka sadrži eterično ulje, smolu, gorke tvari i tanin te skrob, šećer, masnoću, belančevine i organske kiseline. Kao i mnogo drugo mirisavo bilje, ljupčac potiče iz južnih krajeva Evrope, a benediktinci su biljku preneli u severne zemlje. Naziv biljke nema nikakve veze s ljubavlju iako su se ljudi u srednjem veku njome darivali u znak simpatije. Vrlo aromatično sveže ili suvo lišće ili korenje valja upotrebljavati veoma oprezno i štedljivo tada kad nam je stalo do snažne mesne arome, a to znači za čorbe i sosove, rague i rolade. Sveži su listići dobar začin sirovim salatama i povrću. Seme se meša u hleb i pecivo sa sirom. Ljupčac je danas jedna od mnogih zanemarenih biljaka, ali vredi ga uzgajati pa će se lako naći prilika za upotrebu.
