Mineralne ili neorganske materije su nezamenljivi sastojci hrane. Nemaju energetsku vrednost, ali ipak ucestvuju u životno važnim procesima u organizmu coveka: izgradnji kostiju, održavanju kiselo-bazne ravnoteže, sastava krvi, normalizaciji razmene vode i soli, radu nervnog sistema… U zavisnosti od njihove kolicine u organizmu, dele se na makroelemente (kalcijum, fosfor, magnezijum, gvožde, kalijum, natrijum hlor, sumpor, cija se kolicina izražava u gramima), mikroelemente (jod, fluor, bakar, kobalt, mangan, cink, hrom, selen i drugi, cija se kolicina izražava u miligramima ili delovima miligrama) i elemente u tragovima (zlato, radijum, živa i drugi, kojih ima u zanemarljivo malim kolicinama, ali ipak imaju visoku biološku aktivnost). Jedan od mikroelemenata cija je uloga u organizmu postala jasna slucajno, i to tek sedamdesetih godina prošlog veka, je mangan. Prilokom proucavanja metabolizma vitamina K u organizmu naucnici su slucajno ustanovili cime se manifestuje nedostatak mangana u ishrani. Naime, jednom ispitaniku nisu ga dodavali u poseban nacin ishrane kojim su ispitivali metabolizam vitamina K, i zakljucili da je on, posle 17 nedelja, koliko je istraživanje trajalo, dobio laki osip, kosa mu je od crne postala žuckasta i rasla je mnogo sporije, kao i nokti i brada, patio je od napada povracanja i mucnine, snizio mu se nivo triglicerida u krvi i oslabio je. Tako se došlo do zakljucka da je organizmu mangan neophodan radi pravilnog metabolizma masnoca, za izgradnju kostiju, vezivnih tkiva, za proizvodnju energije, sintezu holesterina i nukleotida (DNK), neophodnih svakoj živoj celiji za deljenje. On se u organizmu pretežno nalazi u celijama jetre, pankreasa, bubrega i kostiju. Smatra se da se uravnoteženom ishranom unosi dovoljno mangana, a potrebe se krecu oko dva do pet miligrama dnevno. Ima ga u integralnim žitaricama, vocu, zelenom povrcu (posebno spanacu), suvom bobicastom vocu (pre svega borovnicama i kupinama), caju, dumbiru i karanfilicu. S obzirom na to da postoji veza izmedu mangana i gvožda, može se desiti da se kod onih kod kojih dode do deficita gvožda u organizmu (krvi), usvaja više mangana, uz mogucnost intoksikacije. S druge strane, ako je organizam “preopterecen” gvoždem, mogucnost usvajanja mangana se smanjuje, što može dovesti do njegovog nedostatka. Simptomi, pored vec pomenutih iz eksperimenta, su i krhkost kostiju, netolerancija prema šeceru, visok nivo holesterola, degeneracija polnih žlezda. Na intoksikaciju manganom ukazace gubitak apetita, halucinacije, smanjenje sposobnosti procene situacije i zaboravnost, pospanost i bolovi u mišicima.
