Sladokusci cene šparglu kao istinsku poslasticu. Za prehranu se koriste mladi proletnji izdanci belicaste boje, sladunjavog mirisa i ukusa, ali zbog malog prinosa i slabe iskoristivosti (vrškovi), te gotovo iskljucivo rucne obrade, malo je ima na tržištu, a cena joj je prilicno visoka. Ali uz malo truda i znanja, šparglu može svako jednostavno i uz male troškove uzgajati i u sopstvenoj bašti i eksploatisati decenijama. Špargla ima malu energetsku vrednost (100 grama daje samo 79 kJ ili 19 kcal), jer je siromašna belancevinama (1,7 odsto), ugljenim hidratima (2,6 odsto) i mastima (0,1 procenat). Hranljiva vrednost špargle je u sadržaju mineralnih sastojaka i vitamina. U proseku sadrži oko 600 mg% mineralnih sastojaka, od cega više od trecine otpada na kalijum. Ostalo su fosfor, sumpor, kalcijum i magnezijum. Osim toga, ima i nešto gvožda, bakra, cinka, fluora, joda i drugih mikroelemenata. Bitno je i što dospeva vrlo rano, kada na pijacama nema mnogo svežeg povrca. Od vitamina najbogatija je vitaminom C (23 mg%), ali sadrži i dosta beta-karotina (provitamin A), te gotovo sve vitamine grupe B. . Špargle se mogu jesti kuvane, a pogodne su i za konzerviranje. Od njih se pripremaju supe, salate i variva. Bez obzira na to za koje jelo se odlucimo, uvek moramo imati na umu jedno: spoljašnji slojevi špargle sadrže najviše vitamina i mineralnih soli, što znaci da ih treba pripremati neoljuštene. Nije svejedno ni kako cemo ih kuvati, jer je samo jedan nacin zaista ispravan: izdanci se povežu u snopic, stave se u duboki lonac s vrhovima prema gore, a zatim se voda nalije do polovine njihove visine. Kuva se obavezno poklopljeno. Još je bolje ako imamo ekspres-lonac, koji se hermeticki zatvara, tako da se kuvaju na pari. Ovako pripremljene špargle izvanrednog su ukusa, a i hranljivost im je uglavnom sacuvana. Ako su vec postale drvenaste i nisu za pripremanje salate ili variva, mogu se skuvati u corbi od povrca, kojoj ce znatno poboljšati ukus. Takva corba je izvrsna za osobe osetljivog želuca. Špargla nije priznata kao lekovita biljka, i tu pocinje njena kontroverza, protivrecnost o kojoj ce još biti reci. Jer upravo je lekovitost proslavila šparglu u istoriji. U staroj Kini, još 3000 godina pre nove ere, jedna vrsta špargle s Dalekog istoka bila je vrlo tražena kao lek protiv suvog kašlja, cireva i otoka. Smatralo se da špargla ublažava bolove u nogama, pa su je obilato koristili u pripremanju kupki. U Francuskoj, koja je ovu biljku poznavala takode u doba Rimljana, šparglu su hvalili dao diureticno sredstvo, koje ima cak takvu moc da rastvara bubrežne kamence. A u davnom 15. veku špargli su dodelili poseban kompliment, koji ni do danas nije opovrgnut. Smatralo se, naime, da „jelo s bogataških stolova” deluje kao mocan afrodizijak. Lekovitost špargle nije, dakle, službeno priznata, ali je nesumnjiva. Lekovitija je cak od mnogih priznatih lekovitih biljaka, a njen koren i podanak u nekim zemljama se ipak koriste u medicini. Ona deluje kao blagotvorno sredstvo protiv zatvora, preporucuje se anemicnim osobama, upotrebljava se kao oblog protiv ekcema. Špargla je odlicna hrana za dijabeticare, slabašne osobe i rekonvalescente. Ipak, najznacajnije je njeno diureticno svojstvo: preporucuje se pri otežanom mokrenju, osobama obolelim od gihta, vodene bolesti i reume, ali se izricito zabranjuje bolesnicima s akutnom upalom zglobova, mokracnih puteva i prostate. Lekovitost špargle potice od asparaginske kiseline (aminokiselina) koja stimuliše diurezu. Umnim radnicima dobro ce doci kao stimulator protiv vecih misaonih napora, ali zbog istih razloga nije pogodna za nervozne niti za one koji pate od nesanice. I na kraju, da ne bude iznenadenja. Uzimate li špargle u vecim kolicinama i cešce, mokraca ce poprimiti karakteristican neugodan miris. To ne treba da vas zabrinjava, jer je upravo to dokaz da podstice izlucivanje otrovnih materija iz organizma.
