Biljke

Koristi se kod tegoba sa želucem, slezinom, plućima, srcem, matericom, nesanicom. Tople čajne obloge pomažu kod svih rana, ujeda i čireva na koži, opekotina, osipa, akni a blaženi čkalj (Cnicus benedictus), bodljikavu, lepljivu, zeljastu biljku žućkastih cvetova, koja raste i do metar, većina ljudi u prvi mah pomisli da je beskorisni korov. Međutim, ime i duga tradicija njene primene u lečenju taj stav u potpunosti opovrgava. Čudesne moći potvrđuju i njena neobična imena, u Italiji je zovu benedikta, biskupova brada, božiji plašt, papino zelje, divlji Jerusalim... U srednjem veku korišćena je za lečenje velikog broja tegoba, posebno želuca, srca i bolova u slezini. Jaka gorčina blaženog čkalja je prirodni lek, što dokazuje i čaj od osušenih cvetnih glavica i listova. Jednogodišnja biljka potiče sa Mediterana, a proteklih vekova se odomaćila širom Evrope, tako da je ima i na Balkanu.

U mnoštvu biljaka izdvaja se vrapčije seme (Lithospermum officinalis) koje ne samo vrapcima, već i drugim pticama predstavlja omiljenu hranu, dok je u tradicionalnoj medicini izuzetno cenjen lek zbog širokog spektra delovanja. Ovu zanimljivu biljku zovu još i ptičiji proso, divlja proja, lekovita biserka. Vrapčije seme je višegodišnja biljka koja raste u visinu do metar, naslanja se na jak razgranati koren. Najčešće se sreće na kamenitim terenima, uz puteve i obale, na neobrađenim površinama, u grmlju i šumama. Listovi su hrapavi, duguljastog kopljastog oblika, nemaju peteljku već se na biljku direktno naslanjaju kao da sede. Cvetovi su beličasto žute boje smešteni na vrhu, dok je plod tvrdo zrno, sive boje i sjajno. Za lečenje se bere cela biljka u vreme cvetanja, od maja do kraja jula, a plod se bere u jesen kada sazri.

Slatka paprat (Polypodium vulgare) nije samo beskorisni korov kako većina misli, već lekovita biljka koja je u tradicionalnoj medicini odavno potvrdila delotvornost. Posebno je cenjena kod stanovnika Alpa. Lekoviti su koren i izdanak se sakupljaju u proleće i ranu jesen, a cela biljka tokom cvetanja od juna do septembra. Stabljike na kojima je paprat se suše u hladovini, na promaji da bi biljka ostala zelena. Od lekovitih sastojaka ima eteričnih ulja, glicirhin, masne materije, tanin, skrob, smolu, šećer, velike količine sluzi i saponine koji joj daju slatki ukus. Listovi su kožasti i perasti, sa duboko urezanim režnjevima koji se prema vrhu skraćuju. Slatka paprat je veoma je rasprostranjena. Raste u gotovo svim šumama Evrope grupisana na vlažnim i senovitim mestima gde je kvalitetna zemlja, ali i na mahovinom obraslim brdovitim mestima, polutrulim panjevima i kamenitim obroncima.

Trajna zeljasta biljka bez stabljike, vilino sito (Carlina acaulis), prepoznaje se po ogromnim, bodljikavim, lisnatim rozetama i glavičastim cvastima poleglim po zemlji. Cvetovi su veliki, zvezdasti i sjajno beli, izranjaju iz trave, pa je zovu i biljka sunca. Pretpostavlja se da je latinski naziv dobila po Karlu Velikom, koji je svoju vojsku lečio njenim mesnatim korenom. U našem narodu je poznata i kao kravljak, pupava trava, veliko sito, beli trn, krmski koren. Prema verovanju, štiti od zla i unosi Božji blagoslov u kuću. Ukoliko se nosi kao talisman donosi blagodet, zdravlje, smirenje, izobilje, uspeh i sreću. Cveta od juna do septembra na travnatim i žbunastim, toplim, sušnim padinama brda, ali i na kamenitim i peskovitim mestima u srednjoj i južnoj Evropi. Posebno je lekovit veliki, debeo i mesnat koren, koji može da naraste i metar.

Biljka potiče iz Meksika, a raste pored Timoka. Delotvorna je protiv zapaljenja trbušne maramice i kardiovaskularnih tegoba Biljka koju krase nežni beličasti cvetovi u nizu na uspravnoj stabljici, ima ne baš prijatno ime proljevak (Gratiola officinalis), ali je u narodu poznatija kao konjska trava, vodeni troskot, gorki dubačac. Iako deluje da su u pitanju različite biljke, nazivi zapravo odslikavaju mesta gde uspeva. Ima i jedan od najlepših "nadimaka", Milica, koji pokazuje koliko je lepa, omiljena i cenjena zbog lekotivosti. Ova višegodišnja biljka raste na livadama u dolinama pored reka i jezera i u močvarama. Osim po cvetovima, prepoznaje se i po kopljastim listovima pri vrhu krupno nazubljenim. Pradomovina joj je Meksiko, a gaji se u Indiji. Kod nas se najčešće može videti pored Timoka gde ulepšava krajolik od juna do avgusta.

Od maja do kraja avgusta planinske livade, obode retkih šuma, ali i šikare ukrašava višegodišnja zeljasta biljka krestušac (Polygala vulgaris). Momčić, kija, oputina, mlekača samo su neka od imena koje je naš narod ovoj izuzetno lekovitoj biljci nadenuo. Prepoznaje se po uspravnim stabljikama visokih do 35 cm i gusto obraslim listovima, na čijim se vrhovima nalaze upadljive cvasti najčešće plave, ljubičaste i ružičaste boje. Kao nezamenljivi deo narodne medicine veoma je rasprostranjena u Evropi, Aziji, severnoj Americi i dalekom Japanu. Za lečenje se bere tokom cvetanja, tako što se odseče nadzemni deo i suši u buketićima ili u tankom sloju na promajnom mestu u hladu. Koren se vadi neposedno pre cvetanja ili u jesen i takođe suši postepeno na hladovitom promajnom mestu. Od lekovitih sastojaka obiluje triterpenskim saponinima, derivatima presenegina, koji pomažu u izbacivanju nakupljene sluzi.

Lisnata cikorija nije naročito proširena kao povrtarska kultura, no ipak se dosta uzgaja u zemljama Zapadne Evrope, posebno u Belgiji, Francuskoj i Holandiji. U Italiji se mnogo uzgaja jedna njena varijanta, takozvana crvena cikorija. Na našim pijacama naići ćemo uglavnom na tri vrste cikorije. Prva i najzanimljivija je svakako ona s dugačkim mesnatim listovima koji oblikuju valjkastu glavicu bledožućkaste do sasvim bele boje. Na tržnicu dolazi najčešće pod imenom radič, a u nekim krajevima i kao cikorija. Radi se zapravo o visokokultivisanoj lisnatoj cikoriji čija lisna rozeta se u određenoj fazi razvoja na vrhu poveže, pa se listovi čvrsto priljube jedan uz drugi i rastu u visinu. Unutrašnji listovi, lišeni svetlosti i sunčevih zraka, gube hlorofil, postaju bledožućkasti do sasvim beli, mekani i vrlo ukusni, gubeći nešto od gorčine svojstvene cikoriji, koja dolazi do glikozida i intibina.

Sadrži više antioksidanata od spanaća, a koncentracija omega 3 masnih kiselina veća je nego u nekim ribljim uljima. Tušt (portulaca oleracea) ima mesnate, sočne listove i žute cvetove. Njegova reputacija da je samo korov proizilazi iz činjenice da raste u različitim uslovima, od plodnog baštenskog đubriva do pustih delova i kamenja. Otpornost ove biljke se ogleda u činjenici da njeno seme može opstati u zemljištu čak 40 godina. Tušt potiče iz Persije i Indije, ali danas raste širom sveta. Postoje dokazi koji potvrđuju da se može koristiti za tretiranje raznih zdravstvenih problema. Antioksidanti poboljšavaju generalno zdravlje i pospešuju imunitet. Oni se smatraju glavnim pomagačima kod srčanih bolesti, arteroskleroze, karcinoma, gubitka pamćenja i gubitka vida usled starosti. Omega 3 masne kiseline smanjuju rizik od reumatskog artritisa, Alchajmerove bolesti i demencije, astme, srčanih bolesti i depresije.

Kinezi su nekad od gloga pravili fermentirano piće, a njegovi ostaci pronađeni su u 9.000 godina starim lončanicama. Smatra se da je već tada bio značajan u religiji. Legenda kaže da je od ovog grma napravljena Hristova kruna od trnja. Uz njega se vežu i mnoga druga verovanja, čak i mitovi poput onog o vampirima. Glog je u to vreme rastao u Europi, Aziji, Severnoj Americi i Mediteranu, ali danas je proširen po čitavom svetu. Poznat je i pod nazivima bela drača, beli trn, glogić, glogovac, glogovina, oštri trn, trnka, žetica, glagovna glog, gloginja, medvedove hruške. Glog sadrži aktivne tvari s antioksidativnim delovanjem. U cvetovima se, uz nešto eteričnog ulja, nalazi trimetilamin i glikozid oksiakantin. Plodovi sadrže eterično ulje, tanin, saponin, glikozide i fruktozu, te u izuzetnim količinama kalijum, natrijum, kalcijum i soli fosforne kiseline.

Ovo lekovito seme mnogi definišu kao 'magičnu' semenku, namirnicu koja čini mala čudesa unutar našeg organizma. Evo u čemu je tajna... Čia je biljka najbogatija Omega 3 masnim kiselinama, proteinom i vlaknima, a takođe sadrži značajan broj vitamina, minerala i antioksidansa. Čia seme je odlično za regeneraciju kože, ali i sagorevanje masti, jača organizam i pozitivno utiče na organe za varenje. Nutricionisti se slažu da je čia seme jedno od najboljih koje možete da konzumirate ukoliko se osećate slabo, bez energije jer utuče na rad mišića, i oslobađa energiju u vašem telu pa ga često koriste sportisti. Ovo seme sadrži i 37 % prehrambrenih vlakana koji podstiču rad creva. Dijete, odnosno striktna ishrana bazirana na konzumiranju ovog semena se pokazala sjajnom kao prevencija od raka debelog creva.

- Ove semenke ne sadrže gluten.

Čuvarkuća je mesnata, sočna biljka, debelih, ovalnih listova složenih u rozetu. U sredini biljke razvija se cvetna stabljika koja nosi skup, najčešće ružičastih, cvetova. Cvetovi mogu da budu i crveni, beli i žuti. Čuvarkuća cveta od aprila do septembra, nakon čega rozeta umire. No, pre toga se na stabljici stvaraju nove, male rozete koje produžavaju život biljke. Čuvarkuća potiče iz Meksika, a na našim prostorima gaji se više od hiljadu godina. Raste po stenama, krovovima, zidovima, a možete da je uzgajate i u saksijama. Ne traži mnogo truda, a najvažnije je da joj se obezbedi dovoljno sunčeve svetlosti. Veoma je otporna na sušu i visoke temperature. Ime je dobila, između ostalog, zbog verovanja da je treba uzgajati na krovovima kuća jer štiti od udara groma i vatre. Analizom je utvrđeno da je čuvarkuća bogata antibakterijskim materijama i polisaharidima koji blagotvorno deluju na imunosistem.

Macina trava ili marulja poznata je u narodnoj medicini i već vekovima se koristi za probleme neplodnosti kod žena. Ova biljka pomaže kod hormonalnih problema, ali leči i bolesti disajnog sistema, jer podstiče izlučivanje sluzi i iskašljavanje. U narodu je takođe dobila naziv "očajnica" upravo zbog žena koje su se tako osećale, jer nisu mogle zatrudneti. Marulja pomaže kod neplodnosti jer uspostavlja normalno lučenje hormona i reguliše hormonalni sistem, što su glavni uslovi za trudnoću. Ona pomaže kod sporije probave i tegoba vezanih uz lošu probavu jer njena gorčina stimuliše probavne sokove.... Pomaže kod neredovnih menstrualnih ciklusa.... Uravnotežava hormonalni sistem.... Pomaže pri začeću.... Potiče izlučivanje sluzi iz disajnih puteva.... Stimulira žuč i podstiče probavu.... Pomaže kod neproduktivnog kašlja.

Od ranog proleća do kraja maja pašnjake i livade svojom predivnom žutom bojom ukrašava višegodišnja zeljasta biljka gorocvet (Adonis vernalis). Latinsko ime je dobila po lepom lovcu Adonisu iz grčke mitologije, dok vernalis otkriva da cveta u rano proleće, pa ga smatraju vesnikom ovog godišnjeg doba. Zovu ga i gospina vlas ili zečji mak, izuzetno je lekovita biljka i zaštićena u mnogim zemljama Evrope, pa i kod nas od 1978. godine. Kod nas gorocvet poput tepiha ukrašava Deliblatsku peščaru, obronke Fruške gore i ostale delove Vojvodine, a u rasprostranjen je i u okolini Niša i Kragujevca kao i na Kosovu i Metohiji. Raste širom Evrope, u evropskom delu Rusije i zapadnoj Aziji, severnom Kavkazu i jugozapadnom Sibiru, Ukrajini, Krimu. Za lekovite svrhe i preparate se sakuplja nadzemni deo biljke u vreme cvetanja.

Malo je lekovitog bilja koje se u narodu tako mnogo, često i uspešno upotrebljava kao kičica: za otvaranje apetita, otklanjanje smetnji u varenju i protiv groznice. Deluje kao gorko sredstvo (Amarum purum), čiji sastojci izazivaju refleksno lučenje pljuvačke, sokova i enzima u digestivnom traktu, što omogućava bolje i kompletnije varenje hrane. Takođe, ovi sastojci poboljšavaju apetit, pa se biljke koje ih sadrže koriste za jačanje i oporavak organizma. Za vodeni ekstrakt herbe kičice dokazano je da ispoljava i protivupalno i antipiretično delovanje. Kičica je u narodu poznata i kao ger, gorčica, gorka kitica, gorko zelje, grozničavka, drago cvijeće, dupčić, trava od groznice, kantarija crvena... Od najranijih vremena bila je poznata gorka trava kičica (Erythraea centaurium) koju su drevni Grci zvali "žuč zemlje".

Selen je zeljasta višegodišnja biljka, poreklom iz Persije, odakle je raširena po čitavoj Evropi. Naručito puno ga ima u Francuskoj, Italiji i Nemačkoj. U našoj zemlji kao mirisna, povrtarska biljka, gaji se po baštama i dvorištima. U lekovite svrhe upotrebljava se etarsko ulje korena, koren, plod, list, a ređe zeleni izdanak, odnosno sama biljka. Svi delovi selena sadrže etarsko ulje, ali u različitim količinama. Ipak, najznačajnije je etarsko ulje korena. Ono se uglavnom sastoji od ftalida, pored kojih sadrži i terpineol, karvakrol i seskviterpenska jedinjenja. Osim etarskog ulja, koren sadrži i kumarine, furanokumarine, slobodne fenolkarboksilne kiseline, ugljene hidrate, kao i jabučnu, angeličnu i kafenu kiselinu. prema preporukama jedne nemačke komisije, primena korena i lista selena opravdana kod infekcija urinarnog trakta i kod postojanja peska i kamena u bubrezima i mokraćnoj bešici.