Ljudi jednostavno treba samo da se pokrenu, to je već veliki korak za bolje zdravlje Poruka većine stručnjaka za fitnes da nema rezultata bez bola, tačnije tvrdnja da vežbanje mora biti naporno i dugotrajno da bi imalo efekta, odbija mnoge ljude. Većina njih, razmišljajući o tome da li da menja neke svoje loše životne navike i počne da živi zdravim životom, odustaje pre prvog koraka verujući da je sve teško a rezultati neizvesni. No, dobra vest stiže iz Amerike. Ondašnji stručnjaci tvrde da su otkrili održivu vežbu koja daje stopostotne rezultate, čak i za preterano gojazne ljude. Ta vežba je svima dobro znano hodanje, ali određenom brzinom. Svetski poznat triatlonac Rej Brauning, koji je pobeđivao na mnogim takmičenjima u kojima je najpre plivao četiri kilometra, pa vozio bicikl 200 kilometara a sve završio maratonom, i koji se najtežim sportom na svetu bavio punih deset godina, danas radi kao jedan od stručnjaka pri zdravstvenom centru Univerziteta u Denveru. Njegovo zaduženje jeste da pomogne ljudima koji ne vole da vežbaju, posebno onima koji su gojazni. On se suprotstavio preporuci od pola sata umerenog vežbanja svaki dan zato što većina Amerikanaca ne odvaja ni minut za rekreaciju. On misli da ova vrsta preporuka državnih institucija nije korisna jer odvraća ljude od vežbanja isticanjem u prvi plan vremena koje je potrebno odvojiti za njega. Umesto toga, on poziva ljude da se jednostavno pokrenu. Da bi uključio sve ljude u ovaj poziv Brauning se odlučio na najjednostavniji način pokretanja – hodanje. Dok je radio testiranje na pokretnoj traci za vežbanje sa svojim timom došao je do zaključka da većina ljudi bira neku umerenu brzinu kretanja, od otprilike četiri do pet kilometara na sat. No, kad se brzina poveća, većina ljudi postane suviše opterećena, pogotovu gojazni, ne mogu da izdrže tempo i jednostavno odustaju. Stepen tog telesnog opterećenja merili su na lestvici od jedan do deset i došli do zaključka da gojazna žena koja malo brže hoda na pokretnoj traci napor koji ulaže ocenjuje sa sedam ili osam, a u isto vreme muškarac normalne telesne težine ocenjuje taj napor dvojkom. On bi se tom brzinom mogao kretati dugo i to bez ikakvih znakova umora. Profesor fiziologije na univerzitetu Kolorado Rodžer Kram objašnjava da je prebrzo hodanje prevelik napor za gležnjeve na nogama, što je posebno neprijatno kod gojaznih. Oni se zbog ovoga blago teturaju ako počnu da hodaju brže. Ovaj fiziolog to objašnjava na sledeći način: - Na gojazne ljude koji hodaju brzo deluje vrlo snažna bočna sila što nije dobro. Ako se krećemo malo sporije opterećenje na naše gležnjeve znatno se smanjuje. Ovaj stručnjak ne slaže se sa mišljenjem da bez bola i napora nema rezultata. Naprotiv, on je uveren da je situacija upravo suprotna. Rezultati njegovog biomehaničkog istraživanja sugerišu da, budući da brzim hodanjem ljudi preterano opterećuju svoje gležnjeve, naročito oni gojazniji, manje bola bi moglo značiti bolje rezultate. Ako hodaju sporije, ljudi mogu da hodaju duže, da prevale veću udaljenost, samim tim i da potroše više kalorija. To je prva dobra vest za one koji ne vole da vežbaju. A poruka je jasna, vežbate i kad se krećete, zato, krećite se više, sedite manje, i na dobrom ste putu da uz pomoć malih koraka napravite veliku korist za svoje zdravlje.
