Biljke

Ova biljka je bogata vitaminom C i blagotvornim sluznim materijama, ali u sebi sadrži i mineralne materije i mikroelemente. Vlašac je poznat i kao “mlađi brat luka”. I zaista to jeste. Ova biljka pripada porodici porodici ljiljana, baš kao i crni i beli luk, mada se drugačije jede i ima aromatičniji ukus od luka na koji smo navikli. Pre nego što je počeo da se gaji u plastenicima širom sveta, vlašac je bio samoniklo bilje. Neki podaci kažu da je ovaj aromatičan začin vodi poreklo iz alpskog dela Evrope, dok drugi tvrde da je potiče iz Srednje Azije i Severne Amerike i da je u Evropu stigao putevima svile, zahvaljuči Marku Polu. Odakle god da je stigao, listići vlašca danas su nezaobilazni ukras i začin mnogih jela različitih svetskih kuhinja, ali nije dekoracija nije jedini razlog da se nađe na vašem tanjiru. Vlašac ima aromatičniji i manje ljut ukus od luka i praziluka zbog čega se često koristi kao začinska biljka.

Medju začinskim biljkama kardamom (Elettaria cardamomum) zauzima posebno mesto, jer se koristi milenijumima u svim kuhinjama sveta, naročito u indijskoj i arapskoj. Indusi ne mogu da zamisle pilav bez ovog začina, kao ni indijski čaj. U skandinavskim zemljama se stavlja u pekarske proizvode, meso i kobasice. U našem jeziku se odomaćio naziv kardamon. Iako postoji i beli i crni, autentičnim se smatra samo zeleni i posle šafrana je najskuplji začin na svetu. Može da se koristi zajedno sa mahunom ili mleveni, koji brzo gubi aromu i prirodnih ulja, pa se melje u maloj količini, pre nego što se stavi u jelo. Ako je recept celo zrno, mahuna se malo otvori, da bi u kuvanju kardamom pustio prepoznatljivu aromu i ukus. Deset mahuna je jednako što i 1,5 kašičica mlevenog začina, s tim što se mahune ne jedu. U istočnjačkoj kuhinji se često kardamom kombinuje sa karanfilićem i cimetom. Osim što je ukusan, veoma je i lekovit.

Scutellaria baicalensis je biljka koja se hiljadama godina koristi u Kineskoj medicini. Ta biljka se nalazi na oficijelnoj listi Kineske farmakopeje, a najcešce se koristi za bolesti respiratornog i gastrointestinalnog trakta. Dokazano je da djeluje antiupalno, antiviralno, antitumorski, antiproliferativno i antibekterijelno. Prema podacima britanskih istraživaca, u korenu bajkalske kapice nalazi se organska supstanca pod nazivom flavoni, koja ima antivirusno dejstvo, i omoguc´ava da se ubiju maligne c´elije. Biolozi su izveli eksperimente na životinjama i ustanovili da flavoni zaustavlja širenje raka. Jedna od 50 najlekovitijih biljaka koje se koriste u tradicionalnoj kineskoj medicini, bajkalska kapica važi za prirodni adaptogen, a proizvodi nacinjeni od njenog korena imaju mnoga lekovita svojstava: antibakterijsko, antialergijsko, antidijaroicno, antioksidativno.

Šafran zovu i "crveno zlato" jer je najskuplji začin na svetu. Pripada porodici irisa, aromatičnog je mirisa, oštrog i pomalo gorkog ukusa. Za jedan kilogram potrebno je čak 200.000 cvetova. Crvenkasta vlakna skidaju se sa vrha tučka, svaki cvet ima ih svega tri, a cvetanje traje samo tri nedelje tokom godine. Cvetovi su zvonoliki, imaju šest latica, tri žuta prašnika i dolaze u svim bojama. Listovi su dugački, uski, nenazubljeni, s belom linijom duž lista, list dolazi nakon cvatnje. Lekoviti deo šafrana su stigme koje sadrže brojne fitohemikalije kao što je krocin, pikrokrocin, likopen, karotenoide i alkaloide. Eterično ulje sadrži safranal koji deluje smirujuće, ublažava bolove i grčeve. Stare bilinarske knjige spominju da se šafran pomešan u mleku može koristiti kao oblog za umorne oči te da razni preparati pomažu u lečenju upala, bolova, grčeva kod beba i slično.

Smilje ili immortelle (Helichrisum italicum) raste u kamenu i kršu mediteranskih zemalja, u kasno proleće, ispod vrelog sunca. Milioni malih žutih cvetića sa zamamnim i mekim mirisom, prozvanim i imortelle (besmrtan). Smilje obično poznamo kao biljku iz kozmetike, no travari su je vekovima koristili i u druge svrhe. Koriste se njegovi cvetovi, pogotovo za proizvodnju etarskog ulja. Cveta obično u maju, kad se i sakuplja. Cvetovi i listovi smilja sadrže jako gorke materije, ftalide, te flavonoide. Iako čaj smilja ima izuzetno prijatan miris, njegov je ukus gorak. Po tome nalikuje na čaj cveta prave lavande, koji je takođe prijatna mirisa, ali i gorka i neugodna ukusa. Cvet smilja nazivaju besmrtnim, večnim, riznicom lekovitih supstanci, rezervoarom moćnog eteričnog ulja koji briše tragove vremena na licu.

Koren je najlekovitiji deo biljke, dobar za varenje jer ima gorak ukus, koji sa eteričnim uljima stimuliše probavni sistem i podstiče apetit. Anđeliku je, prema legeni, otkrio Sveti Arhangel Mihailo, pa je po njemu ona i dobila naziv arhangelika. U narodnoj medicini ona anđelika je zatupljena već dugo, a zbog aromatičnog ukusa koristi se i kao hrana i začin. U srednjem veku bila je jedna od glavnih lekovitih biljaka, pre svega koristila se kao efikasan lek protiv kuge. Zahvaljujući njoj od kuge je tada spaseno mnogo ljudi, pa je prvobitno nazvana anđeoskom biljkom, da bi se tek kasnije ustalio naziv anđelika. Sem što je lečila kugu, koren ove biljke bio je dobar i za varenje, a eterična ulja dobijena od nje korišćena su i za podsticanje apetita. Zbog takvog dejstva koristi se i za oporavak od anoreksije i malaksalosti, ali pomaže i u lečenju reumatskih bolesti, bolesti jetre i žuči i menstrualnih tegoba.

Lisičina, Lisičji rep je dvogodišnja ili višegodišnja zeljasta biljka iz porodice boražina. Koren je dobro razvijen, dugačak, vretenast, pri dnu razgranat. Stabljika je uspravna i cela je prekrivena tvrdim dlačicama. U osnovi je razgranata i naraste do 100 cm visine. U narodnoj medicini, prema dostupnoj literaturi, biljka u cvatu koristi se kao lek za lečenje groznice i sličnih stanja (koriste se donji listovi u obliku čaja), glavobolje kao posledice neuroze ili nervnih komplikacija (čaj), kod bolnih upalnih stanja (čaj), raznih rana, modrica, hematoma i edema na koži (stavlja se oblog od usitnjenih listova), kod ujeda zmija otrovnica (rabi se kao antidot zmijskog otrova tako da se usitnjeni listovi kao kaša stavljaju na mesto ujeda, uz pijenje čaja).

Korijander je jedno od najboljih prirodnih sredstava za čišćenje organizma od toksina i teških metala , što znači da veže na sebe atome toksina i teških metala i izbacuje ih iz organizma. Listovi korijandera (Coriandrum sativum) podsećaju na peršun, u pitanju je jedna od najstarijih začinskih biljaka. Seje se u martu i aprilu, cveta početkom leta, kosi se tokom leta, pre izlaska sunca, dok ima rose. Uspeva dobro na različitom zemljištu, a najbolje na krečnoj, sitnoj, rastresitoj i toploj zemlji, na sunčanoj strani. Korijander nije samo začinska biljka, već i medonosna i lekovita. Listovi i plodovi imaju različitu aromu i savršeno se dopunjavaju. U evropskoj kuhinji se uglavnom koristi seme, dok su u južnoameričkoj i azijskoj važni listovi, koji se pripremaju kao zelje. U svežem stanju imaju jaku aromu mošusa i limuna, vroma su gorki, pa se koriste kao dodatak sosovima, salatama, siru.

Jednogodišnja baštenska biljka krbuljica ili krasuljica (Anthriscus cerefolium) ima aromu nalik peršunu, a uzgaja se zbog listova. Iako veoma podseća na peršun (lišće joj je svetlije boje), po ukusu je slađa poput komorača. Potiče sa Kavkaza, jugoistočne Evrope i Bliskog istoka. Kod nas nije toliko zastupljena, dok je francuska kuhinja bez ove začinske biljke nezamisliva. Zbog karakterističnog slatkastog mirisa, koji podseća na smirnu (vrsta smole koju su mudraci darovalio Hristu na rođenju), Francuzi krasuljicu tradicionalno koriste na Veliki četvrtak uoči Vaskrsa i tada je stavljaju u supu. Inače, obilato je upotrebljavaju i za omlet, salate, supe i čorbe, jela od pirinča, živine i plodova mora, njom posipaju sveži sir. U kuvana jela se stavlja na kraju, jer u termičkoj obradi gubi dragocene sastojke. Tradicionalno se koristi i za salatu od krompira sa vlašcem.

Limun trava je višegodišnja suptropska i tropska biljka, a njeno blagotvorno dejstvo poznato je od davnina. Posebno je zastupljena u tradicionalnoj medicini Indonezije, Malezije i Indije, a zbog začinskih i lekovitih svojstava gaji se svuda u svetu. Kod nas još nije odomaćena. Ima izgled trave sa aromom limuna. Pomalo opor ukus daje posebnu notu pikantnim jelima, izvrstan je začin supama, čorbama, specijalitetima od piletine, ribe i morskih plodova. Po ukusu se savršeno slaže sa čilijem i belim lukom, obavezan je sastojak karija. Čisti se kao mladi luk, najčešće se koristi donji, deblji deo - lukovica. Jelo dobija egzotičnu aromu i kada mu se dodaju duguljasti listovi ove biljke. Koristi se sveža, osušena, dok se kao prah najčešće dodaje čajevima. Osim toga, sjajan je dodatak i desertima, koktelima i bezalkoholnim pićima. Dodaje se drugim čajevima, poboljšava im miris, ukus i lekovito dejstvo.

Piment ili najkvirc (Pimenta dioica) liči na biber, a miriše na mešavinu bibera, karanfilića, muskatnog oraha i cimeta. I ukus mu je sličan biberu, samo je blaži. Kod nas se malo koristi, dok je neizostavan začin u meksičkoj i indijskoj kuhinji. Kolumbo ga je otkrio na Jamajci, gde je i najkvalitetniji, iako se gaji i u Meksiku, Gvatemali, Hondurasu, Indiji. Bobice se beru ručno, nedozrele. Potom suše na suncu, dok ne potamne i aroma ne bude intenzivna. Ključni sastojak je eterično ulje, koje sadrži 75 odsto aromatičnog eugenola. On olakšava varenje i pomaže kod dijareje, mučnine, nadimanja, stomačnih grčeva. Piment je izuzetno bogat antioksidansima, a dokazano je i da deluje protiv gljivičnih infekcija. Dijabetičarima se savetuje da ga koriste umesto bibera. Tanini iz pimenta olakšavaju bolove u mišićima uzrokovane artritisom, pa se koristi za kupke i obloge.

Grčko seme - Trigonella foenum greacum, je veoma cenjeno među ženama. Povoljno utiče na matericu, konzumira se nekoliko dana pre porođaja jer podstiče kontrakcije. Smiruje bebe i snabdeva ih gvožđem. Biljka grčko seme je neizostavni deo "kućne apoteke" kod žena, još od starog Egipta. Zovu je i božja travica, kozji rog. Danas se izuzetno proučava jer dokazano utiče na stvaranje majčinog mleka. Njeno prolaktacijsko dejstvo nije do kraja razjašnjeno, zbog izuzetnog sadržaja fitoestrogenskih i saponinskih jedinjenja deluje kao prirodni oksitocin. Ovaj sastojak igra ključnu ulogu u stvaranju i oslobađanju mleka. Stvaranje mleka intenzivirano je i zbog zavidnih količina esencijalnih masnih kiselina. Istovremeno, saponini utiču da se stvori veći prostor u žlezdanom tkivu dojke za dodatne količine mleka.

okvica ili trputac je višegodišnja zeljasta biljka, širokih jajastih listova koji su smešteni pri dnu uspravne stabljike. Cveta od juna do avgusta, a ima je pored puteva, na pašnjacima, livadama, u šumama…Razlikujemo tri vrste bokvice – žensku širokolistu, mušku uskolistu i srednju. To je ona biljka koju smo kao deca stavljali na ogrebotine ili rane da što pre zarastu. Bokvica je jedna od devet svetih biljka koje se spominju među drevnim spisima anglosaksonskog naroda. Tokom 16. i 17 . veka bokvica se u Evropi koristila za lečenje gotovo svih bolesti, od ugriza pasa, preko čireva pa sve do povišene temperature i gripe. Glavne komponente bokvice su iridoid glukoza i tanini za koje se veruje da ublažavaju iritacije te neutrališu štetne organizme. U današnje vreme bokvica je još uvek sastavni deo narodne medicine.

Iako se moži naći na mnogim plažama, mančinelsko drvo ili "drvo smrti" kako su ga nazvali španski konkistadori, toliko je otrovno da i od samog dodira nastaju opekotine. Mančinelsko drvo je domaće za Karibe, Bahame, Floridu, Meksički zaliv i djelove Južne Amerike. Najotrovniji deo drveta je plod, koji ukoliko se konzumira izaziva ozbiljno povraćanje, dijareju i napade koji mogu rezultirati smrću. Nikola Strikland, radiolog iz SAD, jednom je pomešao plod mančinelskog drveta sa jabukom. On i prijateljica su uzeli samo griz otrovnog ploda, a ljutina koju su odmah osetili kroz par momenata pretvorila se u gušenje. Istovremeno, osećali su sve jači bol u grlu, kako je otrov prodirao u pljuvačne žlezde. Strikland i njegova prijateljica su preživeli pukom srećom, jedino zahvaljujući tome što su uneli tako malu količinu "smrtonosne jabuke".

Моringа drvо rаstе u dеlоvimа Аfrikе i Аziје. Оnо štо је nајintеrеsаntniје u vеzi оvе bilјkе је dа svаki deo јеstiv. Mаhunе, plod, cvеt, kоrеn su јеstivi i vеоmа čеstо se kоristе u pоslаsticаmа u Južnoj Indiji zbоg svog јеdinstvеnоg ukusа. Sеmе bilјkе se može kоristiti zа prоizvоdnju ulјa kоје је vеоmа slično mаslinоvоm ulјu u pоglеdu ishrаnе. Таkоđе ulје је bоgаtо аntiоksidаntimа i njеn rоk trајаnjа је nеоgrаničеn. Оsim tоgа, lišćе Моringe sаdržе tri putа višе gvоžđа nego spаnаć, kојi је dо sаdа biо rаzmаtrаn kао bilјkа kоја imа nајvеći sаdržај gvоžđа. Моringа čај imа spоsоbnоst dа pоvеćа prirоdni nivо еnеrgiје i može se koristiti umesto kafe. Моringа sаdrži čеtiri putа višе vitаminа А оd šаrgаrеpе. Istоvrеmеnо је оdličаn izvоr bеtа-kаrоtеnа. Моringа je kao dodatak ishrani značajno bоlјa оd drugih vitаminа i dоdаtаkа koji su dostupni nа tržištu. То је zbоg činjеnicе dа оna nе sаdrži sintеtičkе sаstојkе.