Biljke

Izuzetno bogat vitaminima C i K, likopenom i B karotenom, od njega se pravi i vrlo kvalitetnio biljno ulje koje se koristi u terapiji ekcema, akni i psorijaze, ali i za negu suve i zrele kože. Plod se bere ručno, u septembru i oktobru kada sazreva, suši se na suncu ili u sušarama, na maksimalnoj temperaturi do 80 stepeni. Osušen plod je tvrd, smežuran, sjajan, crvene ili tamnocrvene boje, nakiselog ili slatkog ukusa, ali bez mirisa. Seme šipurka sadrži između 8 i 10 odsto masnog ulja u kojima dominiraju oleinska, linolna i linoleinska kiselina. Šipurak je izuzetno bogat i vitaminima C i K, karotenoidima likopenom i B karotenom, invertnim šećerom i saharozom, pektinima i taninima. Zbog karakterističnih sastojaka višestruko je dragocen, a od njega se pravi i vrlo kvalitetno biljno ulje.

Bamija, jedna od najstarijih zdravih namirnica, na velika vrata vraća se u jelovnike brojnih kuhinja. Ipak, o njoj se i dalje stidljivo govori, jer većina ne zna ni kako izgleda, ni kakvog je ukusa, niti šta sve poseduje. A okra ili gospini prsti, kako je još zovu, u ishrani je korišćena još pre tri i po milenijuma, naročito u faraonskom Egiptu. Za njen izuzetan uticaj na glatkoću i zategnutost kože znala je i Kleopatra, a drevni zapisi govore da se u dolini Nila uzgajala vekovima pre Hrista. Zbog afrodizijačkih svojstava bila je omiljeno jelo begova, o čemu najbolje svedoči čuvena begova čorba i bajramska bamija. Ova trajna biljka iz porodice sleza, raste do metar visine. Ima plod duguljastog rebrastog oblika koji je lako svarljiv, sočan, prijatog i pomalo oporog ukusa.

Biljka aronija je bobicasto voce, najvice lici na borovnicu a dobila je naziv sibirska borovnica i to iz dva razloga. Prvi je taj sto je iz Severne Amerike, gde joj je i postojbina, najranije dospela u Sibir a drugi zbog toga sto je otporna na veoma niske temperature. Sibirska aronija dobro podnosi hladnu zimu i mraz do -45°C. Raste i obliku grma i ukoliko ima dovoljno prostora moze dostici visinu oko 2 metra. Jestivi i lekoviti deo biljke je plod koji je malo oporijeg ukusa od borovnice. Interesantna je i cinjenica da se plodovi aronije dobro odrzavaju na grmu tako da se mogu brati i dva meseca nakon sazrevanja. Severnoamericki Indijanci koristili su aroniju za ishranu tako sto su plodove susili ili mleli pa ih kombinovali sa mesom i kao dodatak pogacama. Sveze plodove upotrebljavali su najcesce kao lek za stomacne tegobe a caj od listova aronije za vidanje rana.

Sremuš ili medveđi luk, jedna je od prvih prolećnih, vitaminskih salata. Ipak, ova biljka je neopravdano zapostavljena, iako nutricionisti poručuju da je odličan u borbi protiv povišenog krvnog pritiska i holesterola. Štaviše, oboleli bi uzimanjem prolećnog sremuša mogli da stabilizuju pritisak bar dva-tri meseca, da odmore jetru od lekova i istovremeno smanjuju vrednost holesterola. S proleća, medveđi luk najbolje čisti krv, žuč i jetru od štetnih zimskih produkata metabolizma. Osim alicilina koji deluje kao antibiotik, sremuš sadrži etarsko ulje s alisulfidima (slično onom u belom luku), biološke katalizatore i polisaharide. Mladi listovi imaju i vitamina C i karotina, dok lukovice sadrže manje lekovitih sastojaka. Travari kažu da sremuš smiruje i leči kašalj, jača srce i oslabljeni srčani mišić, štiti srce od infarkta, usporava i leči aterosklerozu krvnih sudova, širi ih i smanjuje visok krvni pritisak.

Tropska voćka karela snižava nivo šećera u krvi. Sok deluje protiv virusa, čisti creva od mikroorganizama, pomaže u mršavljenju. Karela se tradicionalno koristi u kuvanju i medicini kod naroda Azije, Afrike i južne Amerike. Tropska biljka iz porodice loze (Momordica sharantia) je jedna od retkih koja je dobila potvrdu o lekovitosti od zvanične medicine. Zovu je i gorka dinja, otkrivena je u Indiji, odakle je u 14. veku preneta u Kinu, pa u druge delove sveta. Naročito je popularna među Japancima sa Okinave, koji su poznati po dugovečnosti. Raste kao loza, dugih i rascepkanih, jestivih gorkih listova i žutih cvetova. Najpoznatija je po izuzetno gorkom plodu, koji podseća na bradavičastu tikvicu izduženog oblika, kao i na krastavac. Dok je mlad, zelen je boje, a kad sazri postaje narandžasto žut. Zreo puca na tri dela i pojavljuju se jarko crvene semenke, gorke i jestive.

U narodnoj medicini se koristi za lečenje anemije, reumatskih bolesti, organa za disanje i varenje. Sok isceđen iz listova je jedan od najdelotvornijih prirodnih medikamenata za jetru. Zimzelena božikovina (Ilex aquifolium) poznata je kao ukrasno drvo ili žbun, a malo ko zna da poseduje izuzetna lekovita svojstva. Zbog dekorativnog efekta se sadi u parkovima i vrtovima, ukras je terasa, balkona i žardinjera, koristi se i kao živa ograda jer ublažava buku. U doba starog Rima njene grančice su predstavljale zaštitu od uroka, munja i gromova, loših misli... U hrišćanstvu je cvet božikovine simbol rođenja Isusa Hrista, crveni plodovi njegova krv, a bodljikavo lišće kruna od trnja. U narodu postoji verovanje da biljke koje plodove rađaju zimi imaju jaku moć da zaštite čoveka od bolesti i svakog zla, jer i same prkose prirodi.

Izuzetno retka biljka raste u Srbiji. Jača srčani mišić, pomaže kod želudačnih tegoba, čisti organe za varenje i jetru. Efikasan je kod migrene i ženskih bolesti, a podstiče i izlučivanje žuči. Na Koprenu, jednom od vrhova Stare planine, otkrivena je izuzetno retka biljka koprenjak (Meum mutellina) kojoj je prirodno stanište na Alpima. Od davnina je Austrijanci koriste za čajeve, tinkture i meleme, ali i kao začin za supe i druga jela. Monasi iz alpskih manastira ostavili su mnoštvo recepata sa ovom biljkom, za lečenje brojnih bolesti kod ljudi i životinja. Austrijski lekar dr Rudolf Brojs, koji se bavio najtežim zdravstvenim tegobama kao što je karcinom i bolesti pluća, ostavio je značajno delo o "totalnoj terapiji", u koju je među lekovite biljke uvršten i koprenjak. Zbog važnosti koju ima u tradicionalnoj medicini alpskih naroda, zovu ga i majčin koren, majčinsko zelje, velestika.

Kad akuilariju napadne plesan i ošteti deblo, drvo, kao odbrambenu reakciju počinje proizvoditi specifičan miris. Prilikom berbe, napadnuti tamni delovi sa smolom se odvoje od zdravog dela drveta, koje nema miris i kremaste je boje. Nekada se koristilo kao analgetik, danas je poznato kao tekuće zlato čiji se kilogram prodaje za 150000 eura. Reč je o agaru, delu drveta akuilarije koje raste u Kini. Naime, kad akuilariju napadne plesan i ošteti deblo, drvo, kao odbrambenu reakciju počinje proizvoditi specifičan miris. Prilikom berbe, napadnuti tamni delovi sa smolom se odvoje od zdravog dela drveta, koje nema miris i kremaste je boje. Nakon destilacije dobije se eterično ulje koje se koristi kao sastojak u najskupocjenijim parfemima, uključujući i Armani Prive 's Oud Roial i Ives Saint Laurent' s M7 Oud Absolu.

Jorgovan u svojim cvetovima, listovima i stabljici skriva brojna lekovita svojstva. Veoma je popularna biljka u homeopatiji, a često se koristi za lečenje reumatskih bolesti i to naročito reume živaca. Takođe, povoljan je i za lečenje probavnih tegoba, kao što je dijareja. Kora drveta i kora omotača ljuske semena koristi se za lečenje malarije i to povratne malarije sa simptomima groznice praćene drhtavicom i visokom temperaturom. Listovi se koriste za lečenje groznice i bolesti usta kod dece, kongestije jetre (navala krvi u meko tkivo), tegobe probavnog sistema kao što su creva (slaba probava i pražnjenje creva, dijareja), kod tegoba disajnih organa (kašalj, bronhitis), kod povišene temperature tela, kamena u bubregu, visokog krvnog pritiska.

Reč je o plodu leske, biljke koja raste u obliku razgranatog žbuna i to do osam metara uvis, a u posebno dobrim uslovima može dostići visinu i do 15 metara. Pored njenog ploda, lešnika, u prehrambenoj industriji koriste se kora i list ove biljke jer se iz njih dobija lekoviti tanin. Leska je grmolika biljka široko rasprostranjena po Evropi i Zapadnoj Aziji. Obično naraste između tri i osam metara u visinu, te daje ukusne i nutritivno bogate plodove – lešnike. Lešnjak spada u grupu orašastih plodova i zahvaljujući svojoj velikoj popularnosti širom sveta zastupljen je u mnogim receptima i proizvodima. Lešnici spadaju u hranu relativno bogatu kalorijama, pa tako 100 grama lešnika sadrži 628 kcal. Najveći udeo u 100 grama lešnika otpada na masnoće, približno 61 gram. Ovde posebno dolaze do izražaja zdrave mononezasićene i polinezasićene masne kiseline s udelima 7,9 grama na 100 grama.

Medveđa ili mečja šapa, medveđi dlan ili medveđa stopa su imena retke biljke, koja uspeva pretežno u planinskim predelima. Ime je dobila po obliku lista koji podseća na šape medveda. Kao žbunolika korovska biljka uspeva i na vlažnim livadama, pored potoka, puteva, uz ivice šuma. Izuzetno je delotvorna, iako raste u Evropi i Aziji, o njoj se kod nas malo zna. Zbog snage koju ispoljava u lečenju, poistovećuju je sa Heraklom, pa je i latinski naziv dobila po ovom grčkom junaku. Lišće miriše nalik celeru, pa su izvrstan začin za salate i supe. Biljka sadrži arginin, glutamin, galakten, araben, holin, sterol, kumarinske heterozide, belančevine, masti, ugljene hidrate, vitamin C i karotin, a hranljiva vrednost joj je svega 50 kalorija. Oguljene lisne drške mogu da se u vidu turšije ostavljaju i za zimu. Stabljika je šuplja, a može da poraste do jednog metra, ima gorak ukus i mirisom podseća na šargarepu.

Prepoznatljiva po žutom mlečnom soku oštrog nagrizajućeg ukusa, biljka rusa (Chelidonium majus), rosopas ili zmijsko mleko sprečava razmnožavanje bakterija, smanjuje grčeve, skida bradavice... Zovu je i lastavičja trava zbog drevnog verovanja da laste mladuncima mažu oči ovim sokom da bi progledali. Latinski naziv je izvučen iz grčke reči cheliodon, što znači lasta. Potvrda ovom verovanju je i podatak da narodna medicina rosopas vekovima koristi za lečenje katarakte i konjuktivitisa, dok ruski lekari ističu da pomaže u lečenju nekih malignih bolesti. Kod ove biljke su delotvorni i nadzemni deo i koren, a njena lekovita svojstva poznavali su još antički narodi. Lekari tog doba su je preporučivali za lečenje žutice, žučnih kamenčića i zatvora, kao i kod otoka jetre. U čajnoj kombinaciji sa nanom i maslačkom, za tri nedelje može savršeno da očisti jetru i krvne sudove.

Za plućnjak (Pulmonaria officinalis) se odavno zna da je delotvoran lek za iskašljavanje. Postoji 14 izuzetno blagotvornih podvrsta, koje samoniklo rastu širom Evrope, zapadne Azije i severne Amerike, u gustim listopadnim brdskim i planinskim šumama, među žbunjem, u šikarama, uz puteve i na vlažnim livadama. Trajna je zeljasta i veoma otporna biljka. Tokom rasta i sazrevanja menja boju cvetova, od ružičaste do plavo ljubičaste. Često se mogu videti različiti cvetovi zajedno, pa ih narod zove "brat i sestra". Različite boje služe pčelama za orijentaciju, ružičasti su već oprašeni dok ljubičasti nisu. Za lekovite svrhe sakupljaju se listovi, ponekad i cela biljka, ali bez korena. Sprema se u obliku čaja, kao mešavina sa drugim biljkama i najčešće se sladi medom. Mladi listovi se kuvaju i kao varivo, koriste kao dodatak supama ili se nakon umakanja u jaje prže na vrelom ulju.

Tahebo (Tabebuia avellanedae ili Tabebuia altissima) bila je najznačajniji lek latinoameričkih Indijanaca. Indijanci su za sve tegobe koristili tahebo. Najviše je koriste oboleli od raka i alergija, ublažava depresiju i nesanicu, leči herpes. Čaj se pravi od unutrašnje kore drveta. Zahvaljujući brazilskim doktorima Teodoru Majeru i Pret Rouz, koji su dokazali njena izuzetna svojstva, danas za nju znaju širom planete. Ovi stručnjaci tvrde da su postigli zavidne rezultate u lečenju leukemije i drugih oblika raka, ali i drugih "neizlečivih" bolesti. Južnoamerička biljka indijanskog naziva ima dve vrste, u narodu poznate kao Ipe roxo (tabebuia avellanedae) i Pau D Arco (Tabebuia altissima), prva ima privlačne ljubičaste cvetova, a druga crvene. Obe su mesožderi i hrane se insektima. U njihovoj kori su naučnici pronašli sastojke neverovatno otporne na gljivice i spore. Tahebo najviše koriste oboleli od raka i alergija.

Pasji trn, Oblepih (Hippophae rhamnoides), Na Tibetu ulje pasjeg trna zovu "uljem života". U Rusiji i Kini uvršteno je u farmakopeju kao hrana i lek. Ova mala bobica ima jedinstven i fascinantan sastav koji uključuje 190 phitonutrients i bioaktivnih supstanci. Sadrži gotovo sve poznate minerale i vitamine, i snažan je antioksidans.. Zbog izuzetnih lekovitih svojstava ploda u svetu je poznata i kao "čudesna bobica", a kod nas vučji ili pasji trn. Postojbina joj je Nepal, a danas se gaji širom Japana, Azije, Evrope... Izuzetno je privlačna u jesenjim danima kada grane postaju krcate narandžastim plodovima, koji ostaju i kad stegnu mrazevi. Veoma je otporna, pa je pogodna za gajenje i u lošim klimatskim uslovima. Ne traži prehranu niti navodnjavanje, a korenom se čvrsto vezuje za zemlju i sprečava eroziju. Plod ima prijatan, kiselkasti ukus i od njega se prave izuzetno delotvorni sokovi, ukusni džemovi, vina...